Kada sada pogledam unatrag, bilo je znakova već i na početku. No, nisam to naprosto željela vidjeti. 

Kao što je slučaj sa skrolanjem po Netflixu, u nadi da ćemo nabasati na nešto zanimljivo i vrijedno gledanja, tako sam i u vlastitim nastojanjima da od sebe nešto napravim ostala paralizirana izborom. Od toliko opcija ne uspijevam odlučiti se samo za jednu. I na kraju ništa ne odabirem. Ostajem na nuli.

Sjećam se sebe, bilo mi je potpuno prirodno kao srednjoškolcu samostalno putovati i imati pravo samostalno odlučivati koliko ću ostati vani s prijateljima, s kime ću se družiti i što ću raditi. Istovremeno, imao sam i jasnu potrebu da me se zaštiti od odraslog svijeta i egzistencijalnih briga, da se netko pobrine i ostvaruje moje želje. Uglavnom, preuzimanje odgovornosti za vlastiti život išlo mi je nešto teže.

Otišli smo na izlet s ekipom prijatelja iz Petrinje. Zaljubili smo se u način na koji vide i lijepe svoje pukotine.

Počela sam panično mirisati sve začine… Ništa. Otvorila sam novu bocu octa i tutnula ju pod nos. Ništa. Samo neko čudno peckanje, bez popratnog poznatog oštrog vonja. Pokušala sam se umiriti dubokim disanje, no udisanje mi je postajalo sve teže, a paničarenje ga je samo dodatno otežavalo. Par dana kasnije potvrdile su mi se sumnje – bila sam pozitivna.